ДОЛАЗАК АЛБАНАЦА У СРБИЈУ

[БРАТ СРБИН]

Византијски цар Василије II заузео је двадесетих година XI века Нови Епир ( то је територија савремена Албаније северно од Ваи Егнатиа ( испод Драча до Дрима) у коме су живели Срби и делимично Грци. Византијски војни старешина Тихомир, Србин из Белиграда, подигао је устанак 1040. године са намером да протера византијску власт из Новог Епира. Тихомирови устаници били су Срби који су уз помоћ Србије протерали Византинце из Новог Епира. Због тога су византијска царица Зое и њен трећи по реду љубавник Константин IX Мономах послали бројну војску у напад на Србију, у јесен 1042. године Правац напада је ишао кроз Епир у савремену Албанију која је тада већим делом била територија Сpбије. Тадашњи млади цар Србије - Војислав, потукао је до ногу у две битке, вођене на територији савремене северне Албаније, византијску војску. Овај тежак пораз у рату са Србијом изазвао је нереде и побуне у Византији. Један од побуњеника био је византијски војни заповедник на Сицилији по имену Ђорђе, звани манијак. Пошто су га без разлога сменили са дужности, одлучио се на побуну и пошао да отме власт у Цариграду. Укрцао је своју вопјску са Сицилије и јужне Италије, и део Албанаца које је организовао као помоћне чете. Албанци су водили и своје жене и децу, што је било уобичајено у том времену. Са том шареном војском искрцао се у Драчу фебруара месеца 1043. године. О тим догађајима сведочи византијски историчар, савременик тих збивања, Михаило Аталиота.
И албански историчари признају да се тада Албанци први пут помињу на Хелмском ( Балканском ) полуострву. " У једанаестом веку византијски историчар Михаило Аталиота помиње Албанце да по први пут учествују у војној побуни генерала Ђорђа Манијака против Константинопоља 1043. године " Како је Србија тада била у ратном стању са Рпмејом, Манијак је рачунао на извесне србске симпатије. Он је довео са собом само један мали део Албанаца - већина их је остала на Сицилији и у јужној Италији. Сви Албанци који су остали у тим земљама били су врменом покрштени и у 19. веку италијанизирани.
Манијак се код Острова сукоби са ромејском војском верном Цариграду и ту је погинуо. Његова преживела војска се, после погибије свог вође, предала. Византинци су примили њихове војнике са Сицилије, али нису хтели да приме Албанце на своју територију, који су били странци и једним делом хришћани, а другим делом муслимани. Ови нису могли да се врате на Сицилију јер су лађе са којима су допловили пале у руке цариграђана и испловиле из драчке луке., па су као бродоломници МОЛИЛИ СРБЕ ДА ИМ ДОЗВОЛЕ ДА СЕ НАСЕЛЕ НЕГДЕ У СРБИЈИ, ГДЕ ЋЕ ОНИ, КАО ТРАДИЦИОНАЛНИ ДОБРИ СТОЧАРИ, ГАЈИТИ СТОКУ ЗА СРБЕ И ЗА СЕБЕ САМЕ. СРБИ СУ ИМ ДОЗВОЛИЛИ ДА СЕ НАСЕЛЕ, НА ТАДА СЛАБО НАСЕЉЕНИМ ПРЕДЕЛИМА, ОКО МЕСТА РАБАНА И НА ПАДИНАМА ПЛАНИНЕ ЈАБЛАНИЦЕ, СЕВЕРНО - ИСТОЧНО ОД КОЊУХА, САВРЕМЕНОГ ЕЛБАСАНА. О тим догађајима имамо сведочанствавизантијских писаца, савременика.......

[БРАТ СРБИН]

Етничка карта Епира и Новог Епира који Срби називају и поморје, пре доласка Албанаца изгледало је овако. Стари Епир је био јужно од римског пута Виа Егнатиа, који је ишао испод Драча према Солуну, дуж Јонског мора до Амбракијског залива. Простор између Виа Егнатиа и Дрима припадао је Македонији која је у том делу излазила на Јадранско море. Из македонског времена познати градови на том делу су Белиград под Томором ( данас Берат ) у коме је рођен познати војсковођа и државник Антипа Јолин, из времена царева Филипа и Александра. По Антипи Белиград је назван Антипатрија. У другом веку после Христа видимо код Птоломеја да је том граду враћено старо име Белиград који се у преводу на латински помиње као Алба полис или Албанон. затим познат је био још и град Драч. На пределу Епира познати су били градови Аполонија, Валона, Антигониа на Војуши, Сопот и Саранда на обали Јонског мора. У четвртом веку, на бившем македонском поседу, од Виа Егнатиа до реке Дрима успостављена је нова римска покрајина под именом Нови Епир. Оба Епира Срби су у средњем веку називали једноставно - Епир или Поморје. Позната античка племена на пределу оба Епира била су : испод Дрима према Скадру - Абри, источно од њих, испод Проклетија - Хелидони, јужно од њих Сезаретени, на извору Дрима - Енхели, којих је било и у Херцеговини, наспрам њих на морској обали - Тауланти, јужно од ових, на реци Шкумби - Партини, на пределу Војуше - Вајонити, који се деле на Буљане и Аманте, на горњем току Војуше - Прави, јужно од њих - Атинтани и Хаони, јужно према Додону - Честрине и Молоси, и на самом југу Епира - Казопи и Теспорти. Познати градови Епира пре доласка Албанаца били су : Дањ, Алезија, Троја ( Кроја ) , Прежа, Пале, Драч, Петрела, Поље на горњем току Шкумбе и Баштова на доњем току, Диа - болис. Белиград, Милош, Главница, Звернец, Валона, Канина, Јерихо, Клисура, Химара, Сопот, Корица, Селеница, Дринопоље, Саранда и Јањина. Горица је преименована у Корчу, а Коњух тек у турско доба у Елбасан. Главне реке су Војуша, Шкумба и Маћа, а мање Сперница и Бератина.
По месту Рабан, Срби су досељенике називали Арбанасима ( Рабанасима) , тако су их називали и странци, а не Албанцима по Албанији на Кавказу одакле су дошли, а они су себе називали Шћипетарима, то јест брђанима, људима са Крша. Арапи су их називали Арна - утима што значи - они који се нису вратили. То име су Турци наследили од Арапа. Када Аталиота помиње Албанце 1078. године, назива их становницима Рабана - Арбанон. Тако исто чине и други византијски историчари - Јован Скилица и Ана Комнен. Ова последња пише то име према србском извору - Рабан.
Ево једног примера како се кривотворе чињенице, па било да је то урађено из незнања или намерно. Хорват каже : " Име народа веже се за име илирског племена Албана, које је у другом столећу настањивало област око Албанополиса ( потом Албанум и Арбанум, данас Круја). Прво племе Албана није нигде и никада поменуто у историји, друго Албанополис, касније Албанум је белиград а не Кроја. Треће, Арбанум није исто што и Албанум. Четврто, Арбанум је рабан, а не Кроја. Ако узмемо да је Хорват слабо познавао историју и историјску географију, па је ове прве три ставке погрешио, није било могуће да се погреши и у четвртој, осим намерно. Пошто он на једном другом местуговори о рабану и зна шта је рабан.
Средњовековни писац Магиус Патавиус је знао да су Шћипетари пореклом из Азије и називао их је " децом Кавказа " . У кавкаској Албанији је било више од двадесет племена од којих су у Србију стигли само делови од четири - Геге, Тоске , Јапе ( Лиапе) и Шамиде. Геге су Госк или Гог код јерменских географа. Шамиде су азијски Шумикси.

[sila]

Albanci pricaju kako su oni poreklom Iliri i da su oduvek bili na Balkanu, jos pre Srba i da je Kosovo njihovo.. Smesni su.