Црна Река је била дуго времена напуштена. Тек 1979. године данашњи Епископ рашкопризренски Његово Преосвештенство господин Артемије настанио се у пустом манастиру и око себе убрзо окупио младо братство. После свог избора за епископа владика Артемије је уз помоћ црноречких монаха постепено обновио и остале мушке манастире рашкопризренске Епархије. Манастирско братство тренутно броји 28 члана.
Историја манастира
Манастир Црна Река налази се на тромеђи између Косовске Митровице, Рожаја и Новог Пазара, у атару села Рибариће. Удаљен је од Рибарића око добар сат хода или 15-ак минута колима. Подигнут у пећини клисуре Црне Реке на обронцима Мокре Горе, манастир је јединствена градитељска целина од значаја не само за Србију.
Богомоља приљубљена уз сурову литицу леве обале речног корита, изнад којег се дижу огромни гребени огранака Мокре Горе, мост изнад вододерине преко којег се у светињу улази, суровост природног амбијента, чист, ничим загађен ваздух, кристално бистра планинска вода "испод букових жила", и апсолутна тишина, нарушавана једино цвркутом по неке птице или јутарњом песмом славуја, - све то осваја око и срце посетиоца.
Поузданих писаних извора о ктитору и времену градње манастира – нема. Но сачувано предање, као и поједини чланци и студије наших историчара уметности, сведоче да манастир потиче из XIII или евентуално XIV века. Ко је ктитор манастира не зна се, али би се могло рећи: ктитор је велики немањићки дух, који је обитавао у трошном телу неког нама непознатог богоискатеља и задужбинара. Зна се пак сигурно да је пећина у којој је богомоља манастира смештена освећена подвизима и молитвама великог српског чудотворца – светог Јоаникија Девичког, који се најпре подвизавао овде у Црној Реци, па кад је пронађен и откривен, он, смирени монах, да би избегао славу и поштовање, побегне и сакрије се од људи у непроходне шуме Дренице, где је продужио свој богоугодни подвижнички живот, и где је скончао у Господу, на месту где се сада налази Девич.
Манастир кроз векове никада није рушен, те је сачувао своју првобитну физиономију. У њему се чува и најдрагоценији српски фреско живопис XVI века. Међутим, највећа вредност која се чува у манастиру, јесу свете и целебне мошти преподобног оца нашег Петра Коришког, српског подвижника из XIII века, који је живео и подвизавао се недалеко од Призрена, у селу Коришу, где недалеко од Марковог манастира и до данас постоји његова испосница. Његово свето и чудотворно тело пренето је у овај манастир негде у XVI веку, вероватно као у скровитије место.
У другој половини XVII века, кад су настала тешка и несигурна времена турске одмазде, из манастира Сопоћана пренете су у манастир Црну Реку и мошти светог Краља Стефана Првовенчаног, одакле су после девет година враћене у Студеницу.
У манастиру је почетком XVIII века постојала писарница у којој су писане и преписиване богослужбене књиге, а поред тога, вероватно, и школа за монахе. Улога манастира у животу народа овога краја кроз векове била је огромна. Од давнина па све до данас манастир је духовна оаза у којој се од моштију светог Петра чудотворца тражи олакшање и утеха у многим невољама и болестима. Болесници су и данас чести посетиоци ове изузетне светиње.
У манастиру Црна Река је у турско време (почетком XX века) отворена прва основна школа за српску децу на територији читавог Ибарског Колашина. Школа је била смештена у за то посебно подигнутом манастирском конаку, који и у време писања овог чланка, после више од 80 година од настанка служи потребама манастира чији се део детаљно реновира. У околним селима (као у околини Тутина, Брњаку, Оклацима и др.) још се може срести по неки старац који је овде учио и завршио школу тада интернатског типа.
И поред све своје изузетне лепоте и знаменитости, манастир Црна Река је дуго био скоро непознат ван своје уже околине. Тек од скора, изградњом моста на језеру код Рибарића и поправком прилазног пута, манастир Црна Река, као редак драгуљ српске средњевековне културе, излази из релативне анонимности у којој обитава већ пуних 700 година.
Извор: Википедија
