Пред судом у САД наставља се поступак против ВАТИКАНСКЕ БАНКЕ, познате и као “ИНСТИТУТ ЗА ПИТАЊА ВЕРЕ” или “ISTITUTO PER LE OPERE DI RELIGIONE” (IOR), због користи које је имала депоновањем вредности које су отете логорашима логора Јасеновац и депоноване у наведену банку. У образложењу, између осталог, стоји и следеће:
„(а) хрватски цивили са месарским ножевима одржавали су такмичења ко ће убити највише логораша. Један од стражара, Петар Брзица, освојио је награду тиме што је заклао 1.360 новодоведених за само један дан;
(б) српске мајке са децом у наручју увођене су у ограђен простор логора. Док су хрватски цивили ван ограде пажљиво мотрили на њих, отварана је капија и пуштано је више десетина изгладнелих полицијских паса који су скакали на бебе, кидајући их на комаде пре него што би прешли на мајке;
(ц) хрватски стражари и беспосличари, са маљевима и палицама у рукама, одводили су српске дечаке у шуму и присиљавали их да копају раке. Затим би маљем смрскали главе дечака и одсецали их. Када би ветар дувао у правом смеру, родитељи у логору Јасеновац би чули врисак своје деце;
(д) Српкиње су силоване на редаљку. Када би последњи Хрват у реду завршио са жртвом, извадио би јој очи тако да је његово лице било последње које ће видети у животу;
(е) једини извор питке воде за логораше била је загађена река Сава. Одрасли Срби су везани у паровима, леђима окренути један према другоме, и њихове утробе би биле распорене пре него што би их бацили у реку, тако да су се они батргали у ужасним боловима, и њихова распорена црева доприносила су загађању;
(ф) мала деца, која су живела на “чорби” од траве, корова, инсеката и загађене речне воде, умирала су страшном смрћу која је убрзавана када би се сода помешала с њиховим оброком“.
Још једна информација побудила је нашу пажњу. Скупштина града Вашингтона усвојила је Резолуцију о злочинима који су извршени у Логору Јасеновац. Баш када смо мислили да је све готово и да нам нема помоћи у овом неправедном свету, добили смо неке информације из тог истог неправедног света, са тог мрског нам Запада, које су деловале благо речено изненађујуће. Да ли је и један електронски или писани медиј у Србији објавио информацију да се већ више од десет година пред судом у Калифорнији – САД води спор против ВАТИКАНСКЕ БАНКЕ, познате и као “ИНСТИТУТ ЗА ПИТАЊА ВЕРЕ” или “ISTITUTO PER LE OPERE DI RELIGIONE” (IOR)? Ово је наравно једно реторичко питање јер одговор нам је свима познат. Да ствар са нашим медијима буде још гора, ни један медиј у Србији није објавио ништа ни о Резолуцијама о Јасеновцу које су до данас усвојене у САД. Овде помињемо само Резолуције градских скупштина Вашингтона и Њујорка.
Шта ради наша држава?
Ово није само шамар нашим медијима, ово је најпре шамар, боље рећи нокаут, за нашу државу. Док приватна лица и организације воде правну и политичку борбу за заштиту правде и истине према жртвама нашег народа, али и људскости уопште, наша држава ћути и не ради ништа. Односно да ли не ради ништа? И ово је реторичко питање. Наша држава преклиње независну Републику Хрватску да повуче већ поднету тужбу против нас, јер у том случају ни ми нећемо поднети тужбу против ње. Али то није све, наша држава и активно ради на умањењу и непоштовању жртава Другог светског рата, као и последњих ратова и сукоба на овим просторима. Наша држава је издвојила један злочин према муслиманима у Босни (читај Републици Српској) и њега истакла испред свих осталих злочина. То би све било у реду да је наша држава претходно учинила било шта на расветљавању и обележавању осталих злочина. Ево овде ћемо набројати само неке од њих. Јасеновац, Јастребарско, Јадовно, Козара, Сајмиште, Крагујевац, Нови Сад, Олуја, Бљесак, Госпић, Тузла, Скелани, Клечка, Гораждевац, Сарајево, Лора… Нека ми не буде узето за зло што овде нисам набројао све оне небројене жртве и сва њихова стратишта.
Злочин у Сребреници јесте страшан и јесте мрља на светлим традицијама нашег народа, али тај злочин ни по једном правном мерилу али ни по било ком другом, које би дошло у обзир да се примени на овако незахвално упоређивање, није на првом месту и не заслужује да се истакне мимо и пре осталих. Антиратни профитери бучу да жртве немају ни нацију ни број. Слажем се али зашто онда ти исти антиратни профитери стално пребројавају и утврђују националност жртава у Сребреници (на страну што је метод који користе са научног становишта споран). Који је то метод по ком се наша држава руководи када одређује који ће злочин бити посебно истакнут? Да ли је то хронолошки след злочина па онда иде редом да истакне све злочине? Не бих рекао. Да ли је у питању масовност злочина? Није ни то. Да ли је у питању бруталност и монструозност извршења злочина? Тешко. Да ли је у питању мерило какве су последице злочина? Није ни то.
Зашто баш Сребреница?
Односна последица истицања злочина у Сребреници мимо осталих и пре осталих злочина имала би несагледиве последице по интересе Србије и српског народа. Овде не мислим да поменем државни интерес, као ни економски, није вредан помена чак ни интерес очувања угледа (мада ни један од њих није споран), овде је пре свега у питању морални и духовни интерес нашег народа. Имамо ли ми право да заборавимо и занемаримо жртве које су страдале? Са моралне тачке гледано ми морамо да се сећамо свих жртава и да осудимо сваки злочин независно од тога ко га је извршио. При том не смемо ни један злочин да умањимо или да занемаримо, или да кривца аболирамо зарад неких сумњивих политичких интереса. Али духовни интерес нашег народа огледа се пре свега у нашој духовној вези са тим жртвама. Ако су те жртве из редова нашег народа ми морао да будемо свесни да је цела наша духовна историја саздана на жртвама. Предавање забораву наших жртава било би одрицање нас самих, од наше духовности. То је духовност православна која се сведочи и потврђује жртвовањем. Ако ми нисмо спремни да се лично жртвујемо за свој народ то нам не даје право да се олако одричемо жртава нашег народа. Јер ми као народ смо понајмање етничка заједница, а понајвише духовна заједница. Што се тиче туђих жртава, пре свега мислим на жртве које су страдале од руке припадника нашег народа, ми смо дужни да прихватимо сваку моралну и духовну одговорност. Ни увећану ни умањену, него тачно онолику колико смо згрешили, јер ћемо само тако моћи и да се оправдамо пред својим прецима који пострадаше, али и да дамо узор потомцима који долазе.
Ево за крај неколико питања за размишљање:
Ко је одговоран што наша држава не покреће судске поступке за утврђивање кривичне и материјалне одговорности због извршених злочина против нашег народа?
Ко је одговоран што се наша држава на све релевантне начине не укључује у поступке који се воде а имају за циљ утврђивање кривичне и материјалне одговорности због извршених злочина против нашег народа?
Ко је овластио представнике наше држава да изјаве да ће повући тужбу против Независне државе Хрватске?
Ко је одговоран што се у нашем медијском простору селективно отварају теме о ратним злочинима?
Да ли је питање селективног прећуткивања ратних злочина од стране медија, односно оних медијских посленика који се иначе баве том тематиком, кршење професионалне етике?
Да ли смо ми као народ одговорни што смо навикли да су теме попут „пандемије“, „птичијег грипа“, „свињског грипа“, „изборних упала“, и свих осталих грипчића и грипчина постале теме које заокупљају нашу пажњу, док се о суштинским темама ћути?
Драгослав Љубичановић, адвокат из Београда
